Zašto nema srpskih fudbalskih trenera u najjačem evropskom klupskom takmičenju – i šta se može promeniti?
Počela je ovogodišnja grupna faza Lige šampiona, a ono što upada u oko je da se na klupama 36 klubova učesnika ne nalazi nijedan srpski trener. U Ligi konferencija takođe nemamo predstavnika, dok je Crvena zvezda sa Vladanom Milojevićem deo Lige Evrope. Još alarmantnije – među više od 700 registrovanih igrača u eliti, samo šestorica su iz Srbije: Vlahović i Kostić (Juventus), Milinković-Savić (Napoli), Samardžić (Atalanta), Stanković (Klub Briž) i Stanojev (Kairat).
Dok je manjak igrača posledica poznatih problema u domaćem fudbalu, pitanje trenera posebno boli. Jer nekada je Jugoslavija bila poznata po svojim stručnjacima – setimo se Vujadina Boškova i Radomira Antića. Danas, međutim, srpski treneri gotovo da ne postoje u evropskoj eliti.
Poražavajuća je činjenica da je u poslednjih četvrt veka samo šestorica srpskih trenera uspela da vodi timove u grupnoj fazi UEFA Lige šampiona. To jasno govori o nedostatku kontinuiteta, ozbiljnog rada i sistemske podrške koja bi omogućila trenerima iz Srbije da češće budu deo evropske elite. U tom periodu, u najjačem klupskom takmičenju učestvovali su: pokojni Radomir Antić, koji je 2002/03. sa Barselonom stigao do četvrtfinala; Ivan Jovanović, koji je sa APOEL-om iz Nikozije igrao u grupi 2009/10. i senzacionalno stigao do četvrtfinala 2011/12; Aleksandar Stanojević, koji je vodio Partizan u grupnoj fazi 2010/11; Slaviša Jokanović, sa Makabijem iz Tel Aviva 2015/16; Vladan Milojević, koji je Crvenu zvezdu uveo u elitu 2018/19. i 2019/20; te Marko Nikolić, koji je sa Lokomotivom iz Moskve igrao u grupnoj fazi 2020/21.
Zašto smo tu gde jesmo?
1. Kratki mandati i nestabilni projekti
U domaćim klubovima treneri se smenjuju na svaka tri do šest meseci. Umesto da grade sistem, rade „od danas do sutra“. U takvom okruženju teško je razviti jasnu filozofiju igre i stvoriti kontinuitet koji bi bio prepoznat na evropskoj sceni.
2. Nedostatak specijalizacije i stručnih štabova
Dok u ozbiljnim ligama svaki klub ima analitičare, trenere za prekide, fiziologe i psihologe, kod nas je uobičajeno da šef struke sa dva pomoćnika pokriva sve. Takav pristup više ne može da parira modernom fudbalu.
3. Slaba međunarodna mreža i reputacija
Igrači imaju agente i jasne kanale prohodnosti ka inostranstvu, ali treneri retko ulaze u top sisteme. Nema srpskih asistenata u npr. Bundesligi ili Premijer ligi, a upravo su to pozicije sa kojih se pravi iskorak do mesta glavnog trenera.
4. Nedovoljna primena sportske nauke
Praćenje performansi, opterećenje na treningu („training load“), individualni razvoj i analitika kod nas još uvek nisu standard. Klubovi koji žele Evropu moraju da prate iste parametre koje prati njihova konkurencija.
5. Istorijski pad ugleda
Devedesetih i početkom 2000-ih srpski treneri su još imali kredibilitet zahvaljujući starijim generacijama. Poslednjih petnaest godina, međutim, nemamo ime koje bi se afirmisalo na vrhu, pa se spirala zatvara – bez uzora i primera, mladi treneri ostaju u domaćim okvirima.
Kako školujemo trenere?
Pored kratkih mandata i nedostatka resursa, ključni problem je i sistem obrazovanja trenera. Kod nas se on gotovo isključivo zasniva na UEFA licencama, a u proces se ulazi previše lako.
- Slab ulazni prag. Dovoljno je završiti čak i srednju stručnu školu, pa da kandidat već može da započne trenerski put. Često dolaze ljudi bez šireg opšteg obrazovanja, bez poznavanja stranih jezika, pa i bez kulture neophodne za modernog lidera.
- Fokus samo na licence. Za razliku od zemalja gde univerziteti i visoke škole aktivno obrazuju trenere u oblasti sportskih nauka, kod nas je akademska uključenost nedovoljna. Tako naši treneri ostaju uskraćeni za više znanja iz psihologije, metodologije rada sa decom, upravljanja timom, pa i vrlo važnih oblasti poput komunikacija i menadžmenta.
Ako želimo ozbiljan iskorak, potrebno je:
- Univerzitetski programi i master studije za fudbalske trenere, u saradnji sa FSS i Univerzitetima.
- Integracija sportskih nauka (biomehanika, psihologija, analitika) u nastavni program.
- Jezik i kultura kao obavezan deo školovanja – engleski kao standard, plus izborni drugi jezik.
- Podizanje ulaznog praga – samo kandidati sa višim obrazovanjem ili položenim dodatnim testovima opšteg znanja i jezika mogu ući u UEFA kurseve.
Šta možemo da naučimo od drugih?
- Portugalci su stvorili industriju izvoza trenera: od Murinja do Amorima, preko mreže agenata i sistemskog rada u akademijama.
- Nemci su investirali u edukaciju – svi Bundesliga treneri prolaze kroz stroge programe u Hennefu, sa naglaskom na analitiku i metodologiju. U mestu Hennef je mesto blizu Bona u kojem se nalazi Sportska akademija Nemačkog fudbalskog saveza (DFB-Akademie) i Nacionalni trenerski centar, osnove nemačkog trenerskog sistema obrazovanja.
- Red Bull model (Salzburg, Lajpcig) pokazuje kako se jedinstvena filozofija igre implementira kroz sve selekcije i stvaraju treneri „po kalupu“.
Predlozi za srpski fudbal
1. Programi stažiranja u inostranstvu
Najboljih 10 mladih trenera (30–45 godina) treba poslati na 6–12 meseci prakse u klubove top-5 liga, uz podršku FSS i sponzora.
2. Izvoz asistenata
Lakše je postati trener prekida ili analitičar u ligama petice nego odmah šef struke. To mora biti strateški cilj – da srpski treneri postanu deo sistema gde mogu napredovati.
3. Stabilnost projekata
Klubovi treba da garantuju minimum 18 meseci rada uz evaluaciju ključnih pokazatelja učinka (KPI- Key Performance Indicator), a ne isključivo rezultata na tabeli. Brze smene uništavaju kontinuitet.
4. Profesionalizacija stručnih štabova
Standard u Evropi su timovi od 6–8 stručnjaka. Kod nas je vreme da se uvedu obavezni profesionalni i školovani analitičari, fiziolozi i specijalisti za prekide.
5. Jezik i lični brend
Engleski mora biti standard, a poželjni su i španski ili italijanski. Uz to, treneri bi morali imati medijske treninge i pripremljene prezentacije na engleskom – ono što se u Evropi očekuje kao minimum.
6. Akademije i B-timovi
Potrebno je ujednačiti filozofiju igre od pionira do seniora. Na taj način treneri odrastaju u istom fudbalskom jeziku i lakše se afirmišu.
7. Međunarodne saradnje
Formalni ugovori o razmeni trenera i zajedničkim kursevima sa klubovima iz Portugala, Nemačke i ostalih zemalja mogu ubrzati proces.
Zaključak
Srpski fudbal ima talenat i tradiciju, ali bez sistemskog plana naši treneri neće stići do Lige šampiona. Evropa se ne osvaja improvizacijom – potreban je kontinuitet, naučni pristup i ulaganje u ljude. Ako želimo novu generaciju stručnjaka koji će parirati najboljima, vreme je da investiramo ne samo u igrače, već i u trenere. Na kraju krajeva treneri su ti koji najviše utiču na stvaranje igrača, logično je.
Dok ne dignemo pragove i ne uvedemo univerzitete i visoke škole u proces, naši treneri će i dalje biti „zidari bez alata“ u poređenju sa kolegama sa Zapada. UEFA kursevi su važni, ali nisu dovoljni – trener mora biti obrazovan lider, sposoban da komunicira na više jezika, da razume nauku iza fudbala i da vodi tim u složenom okruženju.
Možda danas nemamo Boškova ili Antića, ali ako krenemo pravim putem – sutra ih opet možemo imati.
