Stranac na čelu, domaći problemi: može li Frank De Bleker da promeni srpsko suđenje?
Dolazak Franka De Blekera na mesto predsednika Sudijske komisije Fudbalskog saveza Srbije predstavlja nastavak modela započetog godinu dana ranije angažovanjem Domenika Mesine. Posle italijanskog stručnjaka, srpskim sudijama rukovodiće još jedan nekadašnji vrhunski međunarodni arbitar, čovek sa iskustvom rada u UEFA sistemu, razvoju sudija i primeni VAR tehnologije.
Na prvi pogled, reč je o logičnom potezu. Srpskom fudbalu, opterećenom višegodišnjim nepoverenjem prema sudijama, delegiranju i radu komisija, potreban je autoritet koji ne pripada nijednoj domaćoj interesnoj grupi. Stranac bi, makar teorijski, trebalo da bude udaljeniji od pritisaka klubova, saveza, lokalnih centara moći i međusobnih sukoba unutar sudijske organizacije.
Ipak, promena imena na vrhu komisije ne znači automatski promenu sistema. Mesinin mandat pokazao je da međunarodni ugled predsednika može da popravi komunikaciju i privremeno smanji tenzije, ali ne mora nužno da proizvede novu sudijsku školu, jasniji sistem napredovanja ili generaciju arbitara spremnih za najveća evropska takmičenja.
Zato pravo pitanje nije da li je De Bleker bolji izbor od domaćeg kandidata. Pitanje je šta uopšte jedan čovek može da promeni u organizaciji u kojoj problemi ne počinju na vrhu Superlige, već mnogo ranije – od načina na koji se mlade sudije pronalaze, obrazuju, ocenjuju, delegiraju i štite od uticaja.
Mesina je došao kao simbol reforme
Kada je Domeniko Mesina u julu 2025. imenovan za predsednika Sudijske komisije FSS, njegov dolazak predstavljen je kao istorijski iskorak. Bio je prvi stranac na toj funkciji, nekadašnji sudija Serije A i UEFA elitne kategorije, kasnije rukovodilac italijanskog i kiparskog suđenja.
Najavljeni ciljevi bili su veliki: objektivnost, integritet takmičenja, podizanje kvaliteta domaćih sudija, drugačiji kriterijum kažnjavanja prekršaja, smanjenje broja faulova i bolja priprema arbitara za evropsku scenu.
Mesina je govorio da sudije ne smeju uticati na ishod prvenstva i da je neophodno raditi ne samo sa glavnim i pomoćnim sudijama već i sa posmatračima, koje je opisao kao trenere budućih generacija. Najavio je korišćenje video-platforme i savremeniji način analize utakmica.
To nije bilo bez značaja. Tokom njegovog mandata Sudijska komisija je javno analizirala deo spornih situacija, što je predstavljalo pomak u odnosu na period kada su se odluke komisije uglavnom donosile i tumačile iza zatvorenih vrata. Mesina je pokušavao da podstakne veću fluidnost igre i tražio od sudija da ne prekidaju utakmicu posle svakog kontakta.
Međutim, ostalo je nejasno koliko je od najavljene reforme pretvoreno u trajni sistem. Njegov mandat završen je posle samo jedne sezone, kada je prihvatio funkciju tehničkog direktora Udruženja fudbalskih sudija Italije. Otišao je nešto više od mesec dana pre početka novog prvenstva, ostavljajući predlog sudijskih lista čija je konačna sudbina zavisila od FSS i njegovog naslednika.
To je prvi ozbiljan problem ovog modela: ukoliko se reforma vezuje za jednu inostranu ličnost, odlaskom te ličnosti ponovo se otvara pitanje kriterijuma, lista i pravca rada.
Šta je Mesina zaista promenio?
Ocene njegovog mandata potpuno su suprotstavljene.
FSS je isticao da je sezona prošla bez ozbiljnijih problema u pogledu integriteta takmičenja i bez većeg interesovanja nadležnih organa UEFA. To nije zanemarljiv rezultat, naročito u ligi u kojoj su optužbe za neregularnost godinama bile gotovo redovan deo javnog prostora.
Sa druge strane, nekadašnji međunarodni sudija i predsednik komisije Miroslav Radoman tvrdio je da Mesina nije podigao kvalitet suđenja, da nije dovoljno promenio sudijske liste i da nije imao stvarnu autonomiju. Govorio je o „suflerima“, uticaju drugih ljudi na delegiranje i seminarima koji su se svodili na monologe.
Takve tvrdnje moraju se tretirati kao Radomanova ocena, a ne kao utvrđena činjenica. Nisu javno ponuđeni dokazi koji bi potvrdili ko je, kada i na koji način uticao na Mesinine odluke. Isto važi i za podatak o njegovoj navodnoj mesečnoj zaradi od 25.000 evra, koji se pojavljivao u medijima, ali nije transparentno potvrđen ugovorom FSS.
Ipak, Radomanova kritika otvara legitimno pitanje: kako se meri uspeh predsednika Sudijske komisije?
Ako se meri isključivo brojem spornih odluka, VAR je već promenio prirodu problema. Sam Radoman ocenjuje da uz pravilnu upotrebu video-tehnologije procenat ispravnih odluka može da bude oko 90 odsto. Ali tačnost pojedinačne odluke i kvalitet sudijskog sistema nisu ista stvar. Moguće je imati visok procenat ispravnih odluka zahvaljujući VAR-u, a istovremeno ne imati dovoljno kvalitetnu selekciju, razvoj novih arbitara ili poverenje u način delegiranja.
U jednoj sezoni nije realno stvoriti vrhunskog međunarodnog sudiju. Put od domaćeg talenta do završnica evropskih takmičenja traje godinama. Mesini se zato ne može ozbiljno zameriti što za dvanaest meseci nije „proizveo“ novog Milorada Mažića.
Može mu se, međutim, postaviti pitanje da li je iza sebe ostavio prepoznatljiv metod rada, novu strukturu edukacije, osposobljene domaće instruktore i jasan plan razvoja najboljih mladih sudija. Na osnovu javno dostupnih podataka i privatnih razgovora sa pojedinim sudijama, teško je zaključiti da je takav sistem zaista uspostavljen.
Mesina je doneo autoritet i određenu promenu komunikacije. Nije dokazano da je doneo duboku, samoodrživu reformu.
Liste sudija pokazale su koliko je čitav sistem ranjiv
Paradoksalno, možda se najbolji pokazatelj stanja srpske sudijske organizacije pojavio tek nakon Mesininog odlaska.
Italijan je pre povratka u domovinu ostavio predlog sudijskih lista za sezonu 2026/27. Prema informacijama Sport kluba, planirao je značajnije promene: pojedini dotadašnji superligaški arbitri trebalo je da budu skinuti sa liste ili preusmereni ka VAR-u, Marko Delibašić i Mladen Jakovljević predloženi su za napredovanje iz Prve lige, dok je još ozbiljnije „provetravanje“ bilo predviđeno među pomoćnim sudijama.
Mesinin model, prema istom izvoru, vodio je ka Superligi sa približno 21 glavnim sudijom.
Posle njegovog odlaska počela je sasvim drugačija priča.
Sport klub je objavljivao da su se pojavili alternativni predlozi, da je Mesinin spisak menjan i da je jedan od nacrta takozvane „A“ liste sadržao čak 61 arbitra. Pominjana su brojna napredovanja iz Prve u Superligu i iz nižih rangova, kao i vraćanje pojedinih sudija koje Mesina navodno nije video u prvobitnom planu. Objavljena je i informacija da je UEFA insistirala na poštovanju procedura iz Sudijske konvencije i stručnog predloga nadležne komisije.
Pošto FSS nije javno objavio dokumentaciju koja bi potvrdila sve detalje tih navoda, ne bi bilo korektno svaku medijsku informaciju predstaviti kao dokazanu činjenicu. Ali sama činjenica da je početak sezone dočekan bez jasnog javnog odgovora ko je sastavio konačne liste, po kojim kriterijumima i sa čijom stručnom odgovornošću dovoljno govori o problemu.
A postoji još jedan, možda važniji aspekt priče.
Velika lista nije nužno dobra lista.
Sudija se ne razvija tako što dobije status superligaškog arbitra, već tako što sudi utakmice. Potreban mu je ritam, kontinuitet, ponavljanje stresnih situacija i mogućnost da ono što je sa instruktorom analizirao posle jedne utakmice primeni već na narednoj.
Superliga sa 14 klubova nudi sedam utakmica po kolu. Broj mečeva na kojima glavni sudija može da stiče iskustvo jednostavno je ograničen. Ako se isti fond utakmica raspoređuje na preveliki broj arbitara, formalno ćemo imati mnogo superligaških sudija, ali će svaki od njih imati manje prilika da zaista postane kvalitetan superligaški sudija.
Upravo zato ozbiljni razvojni sistemi ne napreduju tako što što više ljudi prebace u viši rang. Lista mora biti dovoljno široka da postoji konkurencija, ali dovoljno uska da svaki perspektivan arbitar dobija utakmice.
Ako je sudija talentovan, ali za njega trenutno nema prostora, ponekad je za njegov razvoj korisnije da redovno sudi zahtevne utakmice Prve lige nego da ima status superligaškog arbitra i nedeljama čeka delegiranje.
Napredovanje zato ne bi smelo da bude regionalna kvota, nagrada ili kompromis između različitih struktura. Najviša lista mora da predstavlja razvojnu elitu.
U tom smislu period između Mesine i De Blekera predstavlja mnogo više od administrativnog problema. Ako odlaskom jednog čoveka može odmah da se otvori rasprava o potpuno drugačijim listama, masovnim promocijama i promenama kriterijuma, onda institucija očigledno nije dovoljno jaka da funkcioniše nezavisno od ličnosti koja joj je trenutno na čelu.
Gde je Srbija danas u Evropi?
Srpsko suđenje nije na evropskom dnu. Srbija ima sudije, pomoćnike, VAR arbitre i posmatrače na FIFA i UEFA listama, a broj ljudi uključenih u međunarodne utakmice nije mali.
Srđan Jovanović godinama je najprepoznatljivije ime i deo Elite grupe.. Sudio je završnice evropskih prvenstava mlađih kategorija, utakmice Lige šampiona, Lige Evrope i reprezentativnih kvalifikacija, a bio je četvrti sudija finala Lige Evrope 2022. Njegov evropski status pokazuje da domaći sistem može da iznedri arbitra ozbiljnog međunarodnog nivoa.
Iza Jovanovića najbliži sledećem nivou je Nenad Minaković, koji se nalazi u Prvoj UEFA grupi i već dobija utakmice Lige Evrope. U istoj kategoriji je i Miloš Milanović, dok su Novak Simović, Pavle Ilić i Danilo Nikolić u Drugoj UEFA grupi.
To jeste napredak, ali zahteva pravilno tumačenje. Druga UEFA kategorija predstavlja ozbiljan međunarodni nivo i mogućnost suđenja kvalifikacija, mlađih reprezentativnih turnira i određenih utakmica klupskih takmičenja. Nije, međutim, isto što i elitna grupa iz koje se biraju sudije za završnice Lige šampiona, evropska prvenstva i svetska prvenstva.
Na Svetskom prvenstvu 2026. FIFA je angažovala 52 glavne sudije, 88 pomoćnika i 30 video-sudija iz 50 nacionalnih saveza. Srbija nije imala glavnog arbitra među izabranima.
To je važniji pokazatelj realnog međunarodnog položaja od samog broja imena na FIFA listi. Brojnost i kvalitet nisu sinonimi.
Poređenje sa periodom od pre deset ili dvadeset godina nije sasvim jednostavno. Pre dve decenije Srbija je nastupala u drugačijem državnom i fudbalskom okviru, UEFA kategorije nisu bile identično organizovane, a VAR specijalizacija nije postojala. Zato prost zbir FIFA znački može da zavara.
Mnogo je važnije ko dobija koje utakmice.
Zoran Petrović je sudio na svetskim prvenstvima 1986. i 1990, uključujući četvrtfinale Mundijala u Italiji. Milorad Mažić je sudio finale Lige šampiona 2018, finale Kupa konfederacija 2017. i utakmice na dva svetska prvenstva.
Današnja Srbija ima više međunarodno aktivnih službenih lica u različitim ulogama, ali trenutno nema glavnog sudiju sa takvim statusom.
Zato je najrealnije reći da Srbija pripada drugom evropskom sudijskom krugu: dovoljno je dobra da proizvodi međunarodne sudije i povremeno jednog arbitra veoma visokog nivoa, ali još nije sistem koji istovremeno ima dvojicu ili trojicu ljudi spremnih za najveće utakmice.
Broj internacionalaca nije isto što i sudijska škola
FIFA značka potvrđuje da je sudija međunarodni kandidat svoje zemlje. UEFA kategorija, broj i težina dobijenih utakmica pokazuju njegov stvarni položaj.
Velike sudijske škole ne mere se samo brojem internacionalaca već sposobnošću da stalno obnavljaju vrh. Kada se jedan veliki arbitar penzioniše, iza njega već postoje dvojica ili trojica spremnih da preuzmu najvažnije utakmice.
Italija je verovatno najbolji primer celovitog sistema.
Njena snaga nisu samo Pjerluiđi Kolina, Roberto Rozeti, Danijele Orsato ili Mauricio Marijani. Snaga je u organizaciji koja obuhvata lokalne sekcije, regionalna tela, komisije za različite rangove, specijalističke kurseve za pomoćne i VAR sudije, stalne kampove i prenošenje znanja sa bivših vrhunskih arbitara na nove generacije.
Kolina je sudio finale Svetskog prvenstva 2002. i finale Lige šampiona 1999, Rozeti finale Evropskog prvenstva 2008, Orsato finale Lige šampiona 2020, dok je Marijani 2026. dobio finale Konferencijske lige.
Ali možda je još važnije ono što se dogodilo posle njihovih aktivnih karijera. Kolina je godinama oblikovao sudijske standarde UEFA, a Rozeti je nastavio tim putem.
Znanje se nije penzionisalo zajedno sa sudijom.
To je suština sudijske škole.
Kako su Italijani napravili sistem?
Italijanska AIA ima razgranatu mrežu lokalnih sekcija, regionalnih tela i nacionalnih komisija za različite nivoe takmičenja. Sudija praktično od prvog kursa ulazi u organizaciju u kojoj se kontinuirano prati, ocenjuje, trenira i priprema za naredni nivo.
Edukacija se ne svodi na dva seminara godišnje. Podrazumeva redovne tehničke sastanke i video-analize, fizičke testove i kontrolu treninga, analizu kretanja i pozicioniranja, ocenjivanje posebno obučenih posmatrača, rad na komunikaciji i autoritetu i specijalizovanu VAR obuku.
Najvažnija razlika je u tome što se sudija ne posmatra samo kao čovek koji zna Pravila igre. Posmatra se kao vrhunski sportski izvođač koji mora da razume taktiku, predvidi razvoj akcije, komunicira pod pritiskom i donese odluku u deliću sekunde.
Italijanska prednost je i kontinuitet. Menjali su se rukovodioci i kriterijumi, ali osnovna vertikala nije svakih nekoliko godina rušena da bi bila napravljena nova.
Tu je i velika baza. Iz velikog broja lokalnih sekcija lakše je rano prepoznati pojedinca koji osim poznavanja pravila ima fizičke, psihološke i komunikacione sposobnosti potrebne za najviši nivo.
A zatim dolazi možda najvažniji element – prenošenje znanja. Najbolji arbitri posle karijere postaju instruktori, posmatrači i rukovodioci. Iskustvo finala Svetskog prvenstva ili Lige šampiona tako postaje deo metode kojom se školuje sledeća generacija.
Engleska profesionalizuje, Francuska počinje rano
Italija nije jedini model od kojeg Srbija može da uči.
Engleski sistem je verovatno najprofesionalizovaniji. Sudije rade uz podršku stručnjaka za sportsku nauku, psihologiju, analizu učinka, kondicionu pripremu i individualni koučing. Razvojni programi ne svode se na ocenu posle utakmice – odabranom sudiji dodeljuje se trener koji ga prati tokom sezone.
To donosi jednu veoma važnu lekciju: nije dovoljno školovati sudije. Prvo morate kvalitetno školovati ljude koji školuju sudije.
Francuska je otišla možda najdalje u ranom pronalaženju talenata. FFF ima posebne srednjoškolske sudijske programe povezane sa obrazovnim sistemom. Mladi arbitar paralelno prolazi fizički trening, teoriju Pravila igre, tehničku obuku, simulacije situacija, rad na postavljanju, gestikulaciji i komunikaciji, a na prvim utakmicama prati ga mentor.
Rezultat takvog sistema ne vidi se za šest meseci.
Vidi se deset godina kasnije.
UEFA kroz CORE program radi po sličnom principu. Perspektivni evropski arbitri dobijaju trenere za suđenje, pomoćno suđenje i fizičku pripremu i prate se između uvodnog i kontrolnog kursa.
Zajednički imenitelj najboljih sistema zato nije jedan veliki seminar.
To je svakodnevni razvoj.
Ko u Srbiji obrazuje sudije?
U domaćem sistemu edukacijom se bave sudijske komisije, stručna tela FSS i teritorijalnih saveza, instruktori, posmatrači, fitnes treneri i nekadašnje sudije. Organizuju se predsezonski i polusezonski seminari, fizičke provere, testovi iz Pravila igre, video-analize i VAR obuka.
Dakle, nije tačno da edukacija ne postoji.
Problem je što iz javno dostupnih programa nije vidljivo da Srbija ima jedinstvenu nacionalnu sudijsku akademiju sa individualnim višegodišnjim dosijeom svakog talenta, stalnim mentorima, standardizovanim radom svih regionalnih centara i jasno objavljenim kriterijumima napredovanja i ispadanja.
Posebno je važno pitanje kvaliteta posmatrača.
Sudija se razvija na osnovu povratne informacije koju dobija. Ako različiti posmatrači istu situaciju tumače različito, mladi arbitar ne dobija sistem već zbir pojedinačnih mišljenja. Ako kriterijum ocenjivanja nije isti od regiona do regiona, problem nastaje mnogo pre nego što sudija dođe do Superlige.
Mesina je zato bio u pravu kada je posmatrače nazvao trenerima nove generacije sudija.
Ali upravo tu počinje sledeći korak.
Ko školuje trenere?
Ko proverava instruktore?
Ko utvrđuje da li sudija u Novom Sadu, Nišu, Beogradu ili Subotici od svojih mentora dobija isti kriterijum?
Bez odgovora na ta pitanja teško je govoriti o nacionalnoj sudijskoj školi.
Frank De Bleker – važnija je njegova druga karijera
De Blekerovo ime široj fudbalskoj javnosti poznato je pre svega po velikim utakmicama.
Belgijanac je međunarodni FIFA sudija bio od 1998. do 2011. godine. Tokom 17 godina u belgijskoj Pro ligi sudio je 242 utakmice, sedam puta biran je za najboljeg sudiju u zemlji, a 2009. bio je trećeplasirani arbitar sveta u izboru IFFHS.
Sudio je na svetskim prvenstvima 2006. i 2010. godine, evropskim prvenstvima 2004. i 2008, uključujući polufinale Rusija – Španija. Vodio je 47 utakmica Lige šampiona, tri polufinala tog takmičenja, tri polufinala Kupa UEFA odnosno Lige Evrope i UEFA Superkup Barselona – Šahtjor 2009. godine.
Impresivna biografija, ali za posao koji ga čeka u Srbiji možda nije ni najvažniji deo njegove karijere.
Posle aktivnog suđenja De Bleker je postao UEFA posmatrač, instruktor programa CORE, mentor sudijskih talenata i član UEFA Referee Development Panela. U belgijskom savezu radio je kao zamenik tehničkog direktora za suđenje i rukovodilac odeljenja za razvoj arbitara. Kao posmatrač bio je angažovan i na Evropskom prvenstvu 2024.
To menja perspektivu njegovog dolaska.
Srbija nije angažovala samo čoveka koji je znao da sudi polufinale Evropskog prvenstva. Angažovala je čoveka koji se posle karijere godinama bavi pitanjem kako mladog arbitra pripremiti da jednog dana bude sposoban da sudi takvu utakmicu.
To je upravo ono što srpskom sistemu nedostaje.
De Bleker je neposredno pre Srbije imao priliku da taj posao radi i kao predsednik Sudijske komisije Azerbejdžana. AFFA ga je u julu 2024. imenovala na tu funkciju i sa njim potpisala trogodišnji ugovor. Odmah nakon dolaska vodio je pripremni kamp sudija Premijer lige i drugog ranga, sa fizičkim proverama, tehničkim analizama i radom na kriterijumu. U proces je bio uključen i belgijski VAR stručnjak Kristof Dirik.
To iskustvo čini ga logičnijim izborom za Srbiju nego što bi se moglo zaključiti samo iz njegove velike sudijske karijere.
Njegov posao ne bi trebalo da bude da Srbima objasni da li je u 87. minutu neke utakmice bio penal. Za to postoje snimci, VAR i stručne analize.
Njegov posao trebalo bi da bude da napravi uslove u kojima će sudija koji danas ima 20 ili 22 godine za sedam ili osam godina biti spreman da dobije utakmicu Lige šampiona.
Srđan Jovanović i granice autonomije
Slučaj Srđana Jovanovića verovatno je jedan od najkonkretnijih primera na kojem se može meriti stvarna autonomija sudijske organizacije u Srbiji.
Ovde nije reč samo o spekulacijama da jedan klub ne želi određenog sudiju.
Predsednik Crvene zvezde Svetozar Mijailović javno je u septembru 2023. godine potvrdio da je klub još 2019. zvanično od Fudbalskog saveza Srbije tražio da Srđan Jovanović više ne sudi njegove utakmice. Prema njegovim rečima, bio je to jedini sudija za kojeg je Crvena zvezda tokom tog perioda tražila izuzeće.
Četiri godine kasnije, kada se pojavila informacija da će Jovanović biti delegiran za 171. večiti derbi, pritisak je postao potpuno javan. Mijailović je saopštio da Crvena zvezda ne prihvata da igra derbi ukoliko odluka o Jovanovićevom delegiranju ne bude promenjena, uz poruku da može da sudi bilo ko – samo ne on.
Tu se priča nije završila.
U februaru 2024. godine, posle utakmice Radnika i Partizana u Surdulici na kojoj je Jovanović bio VAR sudija, Crvena zvezda ponovo se zvanično oglasila. Ovoga puta zahtev je bio još radikalniji: od FSS je zatraženo da se Jovanoviću zabrani angažovanje na utakmicama Crvene zvezde i Partizana, uz zaključak da ga treba skloniti iz srpskog fudbala.
Dakle, postojanje klupskog pritiska u ovom slučaju nije pretpostavka. Ono je javno dokumentovano.
Ono što, međutim, nije dokumentovano jeste odgovor na mnogo važnije pitanje: da li je i u kojoj meri Sudijska komisija FSS prilikom kasnijih delegiranja postupala pod uticajem tih zahteva?
To ne možemo tvrditi bez dokaza.
Ali hronologija svakako zaslužuje pažnju.
Kada je Srđan Jovanović 27. septembra 2024. godine dobio utakmicu Crvene zvezde i Železničara, bila je to njegova prva utakmica crveno-belih posle približno 17 meseci. Posle tog meča usledila je nova pauza. Zvezdi kao glavni sudija nije delegiran narednih godinu i po dana, sve do proleća 2026. godine.
Tako dolazimo do neobične situacije: jedan od najbolje rangiranih srpskih sudija, arbitar kojem UEFA poverava ozbiljne međunarodne utakmice, u dva odvojena perioda od po približno godinu i po dana gotovo potpuno nestaje sa utakmica najvećeg kluba u zemlji.
To samo po sebi nije dokaz da je Crvena zvezda određivala delegiranje.
Ali jeste sasvim legitiman razlog da se od Sudijske komisije traži odgovor.
Ako su postojali stručni razlozi da Jovanović ne dobija utakmice Crvene zvezde – trebalo ih je objasniti.
Ako su postojali bezbednosni razlozi – i to je moralo biti jasno saopšteno.
Ako je procenjeno da bi njegovo delegiranje dodatno podiglo tenzije – onda se otvara još ozbiljnije pitanje: da li klub koji dovoljno snažno i dovoljno dugo protestuje protiv jednog sudije time faktički može da utiče na njegovu upotrebu?
U uređenom sudijskom sistemu klub ima pravo da bude nezadovoljan. Ima pravo da podnese prigovor na suđenje, traži stručnu analizu odluka i zahteva odgovornost ako je sudija napravio ozbiljne greške.
Ali klub ne bi smeo da bira ko će mu suditi.
Još manje bi smeo da stvori situaciju u kojoj Sudijska komisija počinje sama da izbegava određeno delegiranje zato što očekuje reakciju kluba.
U tome je suština autonomije.
Ona se ne dokazuje saopštenjem Fudbalskog saveza da je Sudijska komisija „nezavisna“ niti izjavom njenog predsednika da samostalno donosi odluke.
Dokazuje se u trenutku kada komisija za najtežu utakmicu može da delegira sudiju kojeg smatra najboljim, bez obzira na to da li se takav izbor dopada Crvenoj zvezdi, Partizanu ili bilo kojem drugom klubu.
I da zatim iza svoje odluke javno i profesionalno stane.
Slučaj Srđana Jovanovića zato nije važan samo zbog jednog sudije. On otvara mnogo šire pitanje: gde se u srpskom fudbalu završava legitimno nezadovoljstvo kluba, a gde počinje uticaj na autonomiju sudijske organizacije?
Bez transparentnog odgovora na to pitanje, svaki naredni period u kojem najbolji sudija ne sudi određenom klubu neminovno će proizvoditi sumnju – bez obzira na to da li je ona opravdana ili nije.
Zašto su Srbiji potrebni stranci?
Strani predsednik komisije može imati nekoliko prednosti.
On nema lokalni klub, regionalni savez, sudijsku grupu ili višedecenijske lične sukobe. Njegovo ime može da bude prihvatljivije UEFA i da kratkoročno poveća poverenje klubova. Lakše može da donese savremene materijale, kontakte, način rada i međunarodne standarde.
Ali postoji i druga strana.
Stranac ne poznaje dovoljno dobro stotine domaćih sudija, njihove karijere i odnose. Zbog toga nužno zavisi od domaćih saradnika, posmatrača i ljudi koji mu pripremaju informacije. Ukoliko je taj krug zatvoren, interesno povezan ili stručno neujednačen, strani predsednik može postati samo međunarodno poznato lice domaćeg sistema koji suštinski ostaje isti.
Upravo tu treba tražiti odgovor na pitanje da li je Mesina bio reforma ili marketinški potez.
Najpošteniji odgovor je: bio je i stručni pokušaj i marketinški snažan potez.
Njegovo iskustvo nije bilo izmišljeno, niti je njegov dolazak bio bez efekta. Ali FSS je njegovo ime koristio i kao dokaz objektivnosti, profesionalizacije i novog početka. Kada je otišao posle jedne godine, postalo je jasno da institucija nije smela da zavisi od njegovog autoriteta koliko je zavisila.
A događaji oko sudijskih lista neposredno posle njegovog odlaska dodatno su pojačali tu dilemu.
Ako je prisustvo stranca potrebno da bi domaći sistem poštovao sopstvene kriterijume, onda stranac nije postao deo sistema – postao je njegov nadzor.
To dugoročno nije dovoljno.
Šta može De Bleker?
De Blekerov prvi problem je tajming. Prvenstvo je već počelo, liste i pripreme najvećim delom formirane su pre njegovog potpunog preuzimanja dužnosti, a prva kola često određuju kriterijum cele sezone. Teško je tražiti punu odgovornost od čoveka koji nije od početka kreirao listu, delegiranje i pripremu kadra.
Drugi problem biće domaća infrastruktura. Ukoliko De Bleker ostane čovek koji određuje sudije za Superligu i povremeno drži predavanja, rezultat će verovatno biti sličan Mesininom: određeni pomaci, ali bez trajne škole.
Njegova biografija, međutim, sugeriše da bi mogao da ponudi više od toga.
Ako iskustvo iz UEFA CORE programa, rada sa talentima, belgijskog razvojnog sistema i Azerbejdžana uspe da pretvori u domaću strukturu, njegov mandat mogao bi da ima smisla i nakon njegovog odlaska.
Ali za to mu je potrebna stvarna autonomija.
Ne autonomija na konferenciji za medije, već onda kada treba smanjiti preglomaznu listu, zaustaviti nezasluženo napredovanje, dati šansu mladom sudiji bez jakog zaleđa ili delegirati najboljeg arbitra za utakmicu kluba koji ga javno ne želi.
Tu će se meriti koliko je De Bleker zaista nezavisan.
Šta bi predstavljalo stvarnu reformu?
Srbija bi morala da napravi sistem koji ne zavisi od imena predsednika Sudijske komisije.
To znači izgradnju jedinstvene razvojne vertikale od mladih kategorija do međunarodnog nivoa, regionalne centre koji će rano prepoznavati talente i nacionalni program u kojem će perspektivan sudija godinama biti praćen, a ne samo ocenjen posle pojedinačne utakmice.
Glavne, pomoćne i VAR sudije zahtevaju različite specijalizacije. Perspektivnom arbitru potreban je stalni mentor, individualni fizički program, rad na komunikaciji, psihologiji, engleskom jeziku i razumevanju taktike. Posmatrači moraju da prolaze jednako ozbiljnu edukaciju kao sudije, jer njihov posao nije samo da upišu ocenu već da objasne zbog čega je odluka ili pozicioniranje bilo dobro ili loše.
Kriterijumi napredovanja i ispadanja morali bi da budu unapred poznati, a najviša lista dovoljno selektivna da svaki sudija na njoj dobije dovoljan broj utakmica za razvoj.
Ključne odluke komisije trebalo bi redovno javno objašnjavati, ne da bi se suđenje pretvorilo u televizijski spektakl, već da bi se pokazalo da isti kriterijum važi za sve.
Najvažnije od svega, delegiranje i napredovanje morali bi da budu zaštićeni od klupskih, političkih, regionalnih i ličnih uticaja.
Stranac može da pomogne, ali ne može da bude sistem
Angažovanje Franka De Blekera nije pogrešan potez. U trenutku dubokog nepoverenja prema domaćim strukturama, međunarodni autoritet može da donese veću distancu, znanje i određeni stepen zaštite komisije.
Ali nije ni dovoljan potez.
Srbija već ima talente, međunarodne sudije, VAR tehnologiju, seminare i ljude koji mogu da rade ozbiljan posao. Ono što joj nedostaje jeste kontinuitet – sistem koji će jednako funkcionisati bez obzira na to da li je predsednik komisije Italijan, Belgijanac ili Srbin.
Mesina nije bio potpuni promašaj, ali nije ostavio dokaz da je za godinu dana promenio temelje organizacije. De Bleker ne bi trebalo da bude predstavljen kao novi spasilac, jer se time ponavlja ista greška: očekivanje da ugled jednog čoveka nadomesti ono što institucija nije izgradila.
Pravi rezultat njegovog mandata neće biti prvenstvo bez nekoliko velikih grešaka. Grešaka će uvek biti, i sa VAR-om i bez njega.
Rezultat će biti ostvaren tek ukoliko De Bleker jednog dana ode, a iza njega ostanu bolji domaći instruktori, precizniji kriterijumi, razumnije i funkcionalnije sudijske liste, transparentnije delegiranje i generacija arbitara koja neće samo nositi FIFA znak, već će redovno dobijati najveće evropske utakmice.
Tada Srbija neće morati da čeka da se pojavi novi Mažić ili da čitavu međunarodnu reputaciju domaćeg suđenja veže za jednog Srđana Jovanovića.
I tada strani predsednik Sudijske komisije više neće biti potreban kao dokaz da je domaće suđenje nezavisno.
Biće dovoljan sistem.
